Iz kritika
''Prastaro pitanje pesničke veštine ili umetnosti:
biće ili jezik, kod Todorovića je svedeno na
pitanje: biće ili oko, ali u dubokoj egzistencijalnoj
prostranosti jednog i drugog, ili tačnije jednog,
drugog i trećeg. Govor koji se kompenzira slikom
ili slika koja preuzima ulogu odašiljača govora,
imaju, dakle likovni rukopis i pisanu likovnost.
Todorović je otišao dalje od nadrealista: on
je jezik izvrnuo na glavu, a slike uvrnuo u
signale. Nešto obično postaje nešto posebno,
a recept za zapaljenje jetre (naslov jednog
ciklusa) vizuelno se doživljava kao recept za – poeziju.''
(Milosav Mirković, ''Zelena
nepogoda'', Ilustrovana politika, 10. 5. 1988).
''Vrlo zanimljive, premda za Todorovića neuobičajeno
tradicionalne, čine se pesme iz ciklusa Ponovo
uzjahujem Rosinanta. Ove pesme su po svemu
u punoj bliskosti sa 'aleatornom ili stohastičkom
poezijom', s tim što je humorni efekat nešto
prigušeniji nego u pesmama iz Kyberna,
a prepoznaju se i izvesne, naizgled tanke, niti
refleksije oko kojih se tematski oblikuje svet
poetskog subjekta. Na planu jezičkih struktura
evidentan je, pak, oslonac na empirijski diskurs,
posebno na jezik masovnih medija (možemo, na
primer, lako prepoznati neke karakteristične
naslove iz štampe), uz načela kombinovanja koja
proizvode neobične sintagme i rečeničke veze,
uz obavezna 'iskliznuća' smisla.
Kao modelotvorna osnova ovih pesama poslužila
su odeđena nadrealistička i dadaistička iskustva,
i to više ona prva, s obzirom da je nekakva,
makar i tek slućena kontura značenja i smisla
celine teksta, ipak, prisutna. Pesme su, naime,
sačinjene nizanjem asocijacija, koje niukom
slučaju ne deluju sasvim neusaglasivo ni protivurečno.
Čak bi se moglo reći da pesnikova briga oko
toga šta će iz jezičkih operacija proisteći,
na izvestan način otvara još jednu mogućnost
pomirenja sa dominatnom pesničkom tradicijom,
ponajviše sa onom oličenom u neonadrealističkoj
i neosimbolističkoj poetici.''
(Ivan Negrišorac, ''Legitimacija
za beskućnike'', 1996).
''Ciklus Ponovo uzjahujem Rosinanta
(publikovan u Telezuru za trakanje, 1977) predstavlja
takođe jedan od samih vrhunaca Todorovićevog
stohastičkog stvaranja. Za izrazito ironičnog
bojenja stohastičkog iskaza u pesmama iz knjige
Svinja je odličan plivač, u ovom ciklusu iskas
dobija lirizovano patetično označenje. U naslovnoj
pesmi Ponovo uzjahujem Rosinanta jedan civilizacijski
beleg, kao što je Če Gevarina smrt, povezuje
se sa semantikom Servantesovog junaka i tako,
zahvaljujući metaliterarnoj vezi, smešta u mitski
Panteon. Promena vokabulara, njegova lirizacija
i drugačiji semantički kod vide se i u drugim
delovima ovog ciklusa, na primer u pesmi Posmatram
vas krmanoši i kapetani. (…).
Očigledno je da je Todorović ostao kreativno
privržen ovoj vrsti pesničkog stvaranja tokom
svog dugotrajnog bavljenja signalizmom. To ukazuje
na značaj ove poetske metode kao, u izvesnom
smislu, magistralne u njegovom pesničkom projektu.''
(Milivoje Pavlović, ''Avangarda,
neoavangarda i signalizam'', 2002). |
