|
Iz kritika
''Mišljenja sam da će dobar deo mladih beogradskih
pesnika uskoro stasati u izrazitije pesničke
figure. Od njih zavisi koliko će se oni razvijati
i kakav će njihov prodor biti na širem planu.(…)
Eto, pre nekoliko dana dobio sam knjigu Kiberno,
mladog beogradskog pesnika Miroljuba Todorovića,
koja mi se neobično dopala.''
(Dušan Matić,''Borba'', 19. april,
1970).
''Od svega u ovoj knjizi – sirovine, crteža,
lavirinata. mašina, objava, napomena (…) – mene
se najviše dojmila pesma Kad budem bio engleski
fudbalski reprezentativac… Ima duha u sebi,
poezije, lepote, čudesnosti (…). Čini mi se
da je ova pesma antologijska. Ima u njoj nečega
novoga – u ruganju, u odnosu jedinke prema svetu,
prema sredini, prema obzirima. Ima novina i
u ritmu, u načinu građenja stihova, u tonaciji,
a pre svega – u opredeljenju pesnikovom.''
(Rade Vojvodić, ''Izraz'', broj
7, 1970).
''TODOROVIĆU PESNIKU se treba uvek iznova radovati.
Njegov optimizam i pesnička maštovitost su beskrajni
kao i galaksije o kojima peva. A njegovom KYBERNU
treba prići radoznalo i tragalački – bez zabrinutosti
za sudbinu poezije jer poezije će biti dokle
god je čoveka, njegove stvaralačke uznemirenosti
i traganja za samim sobom: ali i ona kao i sve
ljudsko – na to nas podseća KYBERNO – deli sudbinu
čovekove avanture.''
(Zoran Milić, ''Kyberno'', List
mladih 68, 10. IV 1970, Niš).
''Jedna od karakterističnih činjenica što obeležava
aktuelna umetnička traženja jeste momenat prodora
naučnog načina mišljenja na teren koji dosad
skoro isključivo bio prepušten impulsima subjektivne
osećajnosti.
Ne radi se ovde, pritom, o simptomima gubitaka
one neophodne autonomije bića umetnosti već
o normalnom i opravdanom širenju njenih duhovnih
značenja usvajanjem onih sadržaja koji niču
iz sveprisutne naučne i tehničke realnosti savremenog
sveta. (…).
Kompjuterska poezija Miroljuba Todorovića jeste
karakterističan i u našoj sredini pionirski
primer ovog stava: on radi na izgađivanj jednog
pesničkog jezika čiji repertoar osnovnih znakova
prethodno odabire iz sveta vlastitog misaonog
i doživljajnog iskustva, a potom ga na daljnu
razradu prepušta automatizovanom sistemu rada
elektronskog računara.
Rezultat koji se ovakvim postupkom dobiva temelji
se na jedinstvu svesno odabranih znakovnih elemenata
i neočekivanih verbalnih odnosa, slika i metafora
koje nastaju automatskim operacijama povezivanja
različitih informacija u kompjuteru. U ovakvom
načinu građenja pesme kompjuter se javlja kao
medij koji je u stanju da otkrije i proveri
veliki i skoro neiscrpni broj kombinacija slova,
reči i grupa reči, pomažući time pesniku da
svoju moć govora širi do mogućnosti novih jezičkih
bogatstava.''
(Ješa Denegri ''Zapis uz kompjutersku
poeziju Miroljuba Todorovića'' u katalogu ''Kyberno
– izložba signalističke i kompjuterske poezije'',
Galerija Ateljea 212, oktobar, 1969).
''Ovaj poetski eksperiment Miroljuba Todorovića,
kojemu je prethodilo nekoliko sličnih, u poeziji
i grafici, kao neki zvučni eho onoga što se
događa u drugim jezicima i kulturama, nameće
nam samim svojim prisustvom dva zanimljiva i,
rekao bih urgentna pitanja od šireg interesa:
Prvo: Šta je dešava sa savremenom poezijom,
kakva je njena dalja sudbina?
I drugo: Dokle se prostire moć a gde počinje
nemoć mašine? Ili, još šire: U naše tehnokratsko
vreme, šta će biti sa iskonskim ljudskim vrednostima?''
(Eli Finci, ''Poezija iz mašine'',
Politika, 21. mart, 1970).
''Osećajući početak mutacije čoveka u našoj
epohi, Todorović je zasnovao pravac kompjuterske
poezije. Ali njemu nije cilj da te mašine prave
poeziju, već da, na taj način, oslobode one
poetske snage koje još leže neotkrivene u njemu. I
zbog tog drugog cilja, Todorović se ne zadržava
samo na kompjuterskoj poeziji, već ulazi i u
druge savremene laboratorije, služi se njihovim
instrumentima da ih ispita u svojoj ruci; šta
oni mogu da doprinesu mutaciji gutembergovskog
čoveka i segmentne trake, da pređe u elektronsku
galaksiju, gde se nova poezija rađa za novog
čoveka koji već nastaje uz rušenje starih oblika.''
(Ljubiša Jocić, ''Ogledi o signalizmu'', 1994).
''Najznačajnija promena se zasniva na udaljavanju
od jezika kojim se, najopštije uzeto, određuje
egzistencijalna situacija (čovek – kosmos, ja
– priroda, vreme, stihije, itd.). Aleatorna
poezija koristi kolokvijalan jezik karakterističan
za sredstva masovnih komunikacija. (...).
Takvo povezivanje raznih tipova iskaza, reklamnih
fraza, obrta iz svakodnevnog govora, naslova
sa prvih novinskih stubaca, odvojenih delova
izraza koji često ne poštuje pravila sintakse
i semantike i pored oslanjanja na kubističke
apozicijske rezove pokazuje najviše sličnosti
s poetikom dadaizma, njenom koncepcijom mistifikacije,
paradoksa i haotičnosti.''
(Julijan Kornhauzer, ''Signalizam
srpska neoavangarda'', 1998).
''U ciklusu Recept za zapaljenje jetre, objavljen
u zbirci Kyberno (1970), aleatoričnost kao postupak
prepoznaje se kao dominantnije svojstvo oblikovanja,
no postupak integracije 'nespojivih iskaza'
po smislu, ostaje nepromenjen. Pojedine pesme
u ovom ciklusu, u pogledu kvantiteta, duže su
nego one koje čine zbirku Svinja je odličan
plivač, ali su zato stihovi nešto kraći. (...).
U nekim pesmama iz ciklusa Recept za zapaljenje
jetre naići će se na karakterističnu leksiku
iz šatrovačkog govora (Flondra ko profesorka,
Još uvek bodem svoju guznu dašu), a neposredno
ovom ciklusu u KYBERNU prethodi jedna tipično
statistička pesma – Čovek kratkih nogu. Po 'efektnosti'
sklopova jezičkih jedinica antologijske su pesme
(...), bar dve: Igra kinesku svilenu bubu i
Kad budem bio engleski fudbalski reprezentativac.
(Živan Živković, ''Signalizam,
geneza, poetika i umetnička praksa'', 1994).
|
